Šta ljude tera da trče po mećavi na -10°C ????

Nedeljno jutro. Svi spavaju, grad spava, samo se čuje kako vetar fijuče kao da smo na Pančićevom vrhu. Svi ušuškani u svojim krevetima i zahvaljuju Bogu što je nedelja, i što ne moraju napolje po ovom nevremenu i minusu. Imam prijatelje u skoro svakom gradu ove naše lepe Srbije. Da, nedelja je, uglavnom dan za dužinu, tako da se skoro u svakom gradu danas trčala nedeljna dužina.

Znači, nisu svi ostali u toplim krevetima. Trkači, maratonci, oni su jutros prvi ostavili trag u snegu. Posle kažu da smo lenji, van sveta, e pa nije tako! Dobro, kao i kod svakog drugog naroda ima nas i ovakvih i onakvih. Ovo je priča o onim vrednim, istrajnim ljudima koji imaju čeličnu volju da stignu do svog cilja. Nema lošeg vremena za trčanje, samo loše obučenog trkača. Kada je ovako hladno obavezno je obući se slojevito, staviti kapu, rukavice i spremniste za zimske čarolije.

Ovog hladnog nedeljnog jutra je dodatni problem pravio ledeni vetar koji je nosio sneg, ledio dah, trepavice, obrve i obraze. Nama je ova cela nedelja bila opuštajuća, tako da i nedeljna dužina nije bila velika, samo 22km. Obično nedeljne dužine radimo po brdima. Imamo sreće, oko našeg grada imaju inzvaredne maršute za takvo trčanje.

Kada sam jutros izašao iz zgrade na ulicu koja je bila prekrivena snegom visine oko 20 cm, ledeni vetar, sneg, temperatura -8°C, iskren da budem, malo sam se zabrinuo za današnju maršutu. Mnogo je lakše kad znaš da to ne moraš da odradiš sam. Trčanje u društvu je upola lakše.

Na kružnom toku kod izlaza iz grada me je čekao maratonski vuk Nenad Živković i dečko kome će ovo biti prvo ovakvo iskustvo, Nikola Virijević. Pozdravili smo se, dok su nam noge upadale u dubok sneg. Posle prvih kilometara lice nisam osećao, dok sam se borio da zadržim ravnotežu po klizavom putu. Toliko je šibalo i duvalo da su nam se trepavice zaledile. Trčim i mislim, koliko ovo moraš da voliš da bi se probijao kroz ovu mećavu. Koliku volju i želju treba da poseduješ da odradiš svaki trening, pa i po ovakvom vremenu da bi sebi dokazao da možeš bolje, brže, jače nego prošle godine. Često me pitaju koliko zarađujem na tim maratonima. Kada bih trčao zbog para, ne bih istrčao ni kilometar. OD TRČANJA SE NE ŽIVI, ZA TRČANJE SE ŽIVI.

Dok trčimo kroz onaj sneg, a noge nam zapadaju do ispod kolena jer nalećemo na smetove uz brdo gde je nagib 12%, a oko srca mi toplo. Toplo jer znam da za nas nema granica, nema stvari koje mi ne možemo da odradimo. Ne zato što smo mi neki super ljudi, već što znamo da se rad isplati, znamo da se do cilja ne dolazi na prečac, već korak po korak. Mora da postoji plan, rad, volja i kontinuitet.

Istrčasmo do vrha. Pogledah Nikolu, njemu lice okovano ledom, dok Živković veselo trčkara po onom snegu, kao neki klinac od 10 godina. Malo sam se zabrinuo za Nikolu, kažem mu da skine led, protrlja lice i da ćemo sada trčati na dole, a trčanje na dole je mnogo lakše. Korak po korak i dođosmo od dakle smo i pošli. Nikola se dobro držao za prvi put. Na licu mu se video umor, bol ali i rešenost da uspe. Za mene i Živkovića je ovo bio samo još jedan trening, još jedna dužina.

Znam da mi jutros nismo jedini, znam da su jutros mnogi trčali. Želim vam da stignete do vašeg cilja. Korak po korak, trening po trening i cilj će biti dostižan.